Јадранска регија — коју чине Хрватска, Словенија, Босна и Херцеговина, Черна Гора и Albanija — дијели значајне изазове у погледу енергетске сигурности. Исторически зависна у великој мjери од увоза природног гаса и нафтних деривата, регија се у посљедних неколико година суочава са потребом за темељном реструктуризацијом сопствених енергетских система.
Черна Гора у регионалном контексту
Черна Гора је специфичан случај: земља нема значајних резерви фосилних горива, али располаже значајним потенцијалима за хидроенергетику, вjетарску и сунчану енергетику. EPCG (Електропривреда Черна Горе) тренутно производи преко 35% електричне енергије из хидроелектрана, а Вjетропарк Кошчела у коначном капацитету може да задовољи потребе неколико десетина хиљада домаћинстава.
Ипак, Черна Гора је значајан увозник електричне енергије у периодима ниских водостаја, и готово у потпуности зависи од увоза нафтних деривата и природног гаса — гас само дјелимично, будући да гасна инфраструктура у земљи постоји само у рудиментарном облику.
Енергетски биланс Черна Горе — 2024.
Извор: EPCG, Министарство капиталних инвестиција, Монтестат 2024.
Интерконекције: Кључ регионалне отпорности
Повезивање националних енергетских мрежа представља средишњи елемент региoналне стратегије. Постојећа интерконекција са Хрватском и Серијом пружа одређени степен флексибилности, али капацитет преносних водова ограничава могућности за помоћ у случају кризе.
У плану је изградња новог подводног каблa између Черна Горе и Италије (Пројекат МОНЦАБ) — инвестиција вриједна преко 700 милиона евра. Овај пројекат, суфинансиран из ЕУ фондова, омогућио би Черна Гори да извози вишкове обновљиве енергије на тржиште ЕУ, а у периодима потражње да увози по конкурентним тржишним цијенама.
„МОНЦАБ није само инфраструктурни пројекат — то је стратешки спој Черна Горе са европским енергетским тржиштем. Финансирање и временски оквир реализације директно зависе од темпа ЕУ интеграција."
Обновљиви извори: Потенцијал vs. реализација
Черна Гора располаже значајним вjетарским потенцијалом на приморском каршту, сунчаним потенцијалом у Боки Которској и унутрашњости, и хидро потенцијалом у сјеверном дjелу земље. Реализација тих потенцијала, међутим, наилази на административне, финансијске и еколошке баријере.
Нови пројекти вjетарне енергетике налазе се у фази развоја у општини Никшић и на Бjeлом Полу, а регулаторни оквир за подршку малим соларним инсталацијама постепено се унапрjeђује. Циљ Черна Горе за 2030. годину — 33% обновљивих извора у финалној потрошњи — амбициозан је, али достижан уз одговарајуће политичке и инвестиционе услове.
Закључак: Прилика у периоду транзиције
Енергетска транзиција представља и ризик и прилику за Черна Гору. Ризик лежи у могућем недостатку снабдијевања у прелазном периоду — прије него што нови капацитети буду оперативни. Прилика лежи у чињеници да Черна Гора може да позиционира сопствену обновљиву производњу као извозни ресурс, стварајући тако нови извор прихода и смањујући увозну зависност.
Кључни предуслов је политичка одлучност у реализацији пројеката и јасан регулаторни оквир koji ће привући потребне инвестиције — домаће и стране.